Beograd ima mnogo krovova. Velikih ravnih krovova u stambenim blokovima, kosih krovova porodičnih kuća, krovova škola, javnih ustanova i poslovnih prostora, parkinge bez krovova koji vape za hladom. Ima i mnogo ljudi koji bi želeli da proizvode energiju iz sunca, ali nemaju svi iste mogućnosti da to urade.
Neko ima odličan krov, ali nema nekoliko hiljada evra za solarnu elektranu. Neko živi na šestom spratu i nema svoj krov, ali ima ušteđevinu koju bi radije usmerio u obnovljivu energiju nego ostavio u banci. Neko je već postao kupac-proizvođač i proizvodi deo energije koju troši.
Za pojedinačno domaćinstvo put do sopstvene solarne elektrane danas postoji i mnogo je prohodniji nego pre samo nekoliko godina. Ali iza svih ovih različitih situacija nalazi se jedno veće pitanje: kakvo mesto će građani imati u energetskoj tranziciji koja je već počela? Hoće li uglavnom ostati kupci električne energije koji svakog meseca plaćaju račun ili mogu postati i proizvođači, ljudi koji zajednički ulažu u energetsku infrastrukturu, upravljaju njome i odlučuju kako će se energija proizvoditi i koristiti?
Odgovor nije samo stvar solarne tehnologije. On određuje ko će posedovati deo energetske infrastrukture budućnosti, ko će o njoj odlučivati i gde će ostajati vrednost koju ona stvara. Iz tog pitanja nastala je Beogradska energetska zajednica – BEZ.
Dve putanje koje su se srele u BEZ-u
BEZ su pokrenuli Energetska zadruga Elektropionir i Centar za unapređenje životne sredine (CUZS), ljudi koji se građanskom energijom već godinama bave iz različitih uglova.
Elektropionir je kroz Solarnu Staru izgradio prve zadružne solarne elektrane u Srbiji, pokrenuo projekte agrivoltaike i razvijao modele u kojima građani zajednički ulažu u obnovljive izvore energije. Kao član evropske federacije energetskih zadruga REScoop.eu, deo je mnogo šireg evropskog pokreta građanske energije. CUZS je sa druge strane godinama radio na tome da građani u Srbiji dobiju praktičnu mogućnost da postanu kupci-proizvođači: kroz analize propisa, zagovaranje njihovih izmena, vodiče, kurseve, podkaste i rad sa hiljadama ljudi zainteresovanih za sopstvenu proizvodnju energije.
Te dve putanje su se više puta ukrštale. Jedna je pokazivala šta građani mogu da naprave kada udruže sredstva i znanje; druga je gurala vrata sistema da bi za takve inicijative bilo više mesta. Vremenom se otvorilo sledeće pitanje: možemo li sve to iskustvo pretvoriti u trajnu energetsku zajednicu upravo u Beogradu – gradu iz kojeg su obe naše organizacije potekle i u kojem već godinama pokušavamo da građanskoj energiji napravimo više prostora?
Priliku da na tome ozbiljnije radimo dobili smo kroz regionalni program razvoja deset pionirskih energetskih zajednica na Zapadnom Balkanu, koji uz podršku DG REGIO sprovodi italijanska regija Emilia-Romagna. Usledili su meseci razgovora, pravnih i finansijskih pitanja, rada na poslovnom modelu i obilazaka domaćinstava, tokom kojih smo široku ideju energetske zajednice pokušavali da prevedemo u nešto što može da napravi prvi stvarni korak u današnjim uslovima u Srbiji.
Krajem jula 2026. BEZ je formalno osnovan. Osnivačka skupština bila je mala: šest ljudi, dve organizacije i dokumenti na kojima se prethodno dugo radilo. Posle nje smo otišli na Košutnjak, na mesto gde su počeli neki od prvih razgovora o BEZ-u, i tamo malo proslavili. Takvi mali trenuci pokazuju raspon između rečenice „hajde da napravimo energetsku zajednicu za Beograd“ i trenutka kada ta zajednica zaista dobije ime, ljude, pravila i plan rada. Između je mnogo razgovora, nedoumica, papira, računanja i upornosti.
A šta BEZ pravno treba da bude?
Jedna od stvari oko kojih smo dugo lomili glavu bila je i naizgled jednostavna: šta BEZ pravno treba da bude?
Hteli smo organizaciju koja može demokratski da okuplja građane i lokalne oragnizacije, zajednički ulaže i ozbiljno posluje u energetici. Ispostavilo se da za takvu organizaciju naš pravni sistem nema sasvim odgovarajuću formu.
Energetske zadruge su jedan od najprirodnijih oblika organizovanja građanske energije u Evropi. Otvoreno članstvo, demokratsko upravljanje, ekonomsko učešće članova i briga za zajednicu bliski su i samoj ideji energetskih zajednica. Evropski propisi zato ne određuju jednu pravnu formu: važno je da primarni cilj zajednice bude korist za članove i lokalnu sredinu, a ne finansijska dobit. Među mogućim oblicima su i zadruge.
U Srbiji stvari postaju komplikovanije. Da bi energetska zajednica građana bila upisana u evidenciju, Zakon o energetici zahteva da bude osnovana kao neprofitno pravno lice. Zadruga se, međutim, u našem pravnom sistemu registruje i tretira kao privredni subjekt, a ne kao neprofitno pravno lice. To je prva prepreka.
Postoji i druga. Zakon o zadrugama zadrugara definiše kao fizičko lice, što znači da Elektropionir i CUZS kao organizacije ne bi mogli da budu članovi BEZ-a. A mi smo želeli zajednicu koju zajedno čine građani i organizacije koje su je pokrenule, a vremenom i drugi lokalni akteri. Zato smo BEZ registrovali kao udruženje.
Ali ni udruženje nije sasvim skrojeno za energetsku zajednicu koja treba da pruža energetske usluge i vremenom upravlja zajedničkom energetskom infrastrukturom. Tu smo naišli na jedan od paradoksa sadašnjeg sistema: od energetske zajednice se traži da joj stvaranje profita ne bude svrha, ali ona istovremeno mora da bude sposobna da posluje kao ozbiljan energetski akter.
Za BEZ je udruženje danas najpraktičniji okvir u kojem možemo da počnemo. Dugoročno, želeli bismo da energetske zadruge budu jasno prepoznate kao legitimna pravna forma energetskih zajednica i u Srbiji.
Od mogućnosti u zakonu do mogućnosti u stvarnom životu
Energetske zajednice već postoje u zakonima Srbije. Praktična pravila koja bi im omogućila da u punom smislu zajednički proizvode i dele energiju, koriste mrežu i razvijaju nove energetske usluge još se sklapaju. Građanima je, drugim rečima, pravo da se udružuju oko energije priznato pre nego što su im dati svi alati da to pravo zaista koriste.
Šta onda – da čekamo Godoa?
Mi smo odlučili da ne čekamo da nam kompletan sistem bude serviran da bismo počeli da gradimo ono što u njemu nedostaje. Okupljamo ljude, razvijamo pravila upravljanja, tražimo modele koji mogu da rade u postojećim uslovima i pripremamo prvi projekat. Svaka prepreka na koju naiđemo daje nam konkretnu informaciju o tome šta u sistemu treba promeniti. Zajednica se ne može izgraditi pravilnikom.
U BEZ-u ovakav pristup zovemo aktivno strpljenje. Radimo sa mogućnostima koje postoje danas, učimo kroz praksu i pripremamo sledeći korak. Istovremeno ne želimo da rastemo brže nego što možemo da izgradimo poverenje, znanje i sposobnost zajedničkog odlučivanja. Ako želimo da sistem napravi više prostora za građansku energiju, građani moraju da budu među onima koji ga guraju.
Od zaseoka do milionskog grada
BEZ pritom ima mnogo toga od čega može da uči. Energetske zajednice širom Evrope već decenijama razvijaju modele zajedničkog vlasništva nad obnovljivim izvorima energije, a REScoop.eu danas okuplja hiljade energetskih zajednica i milione građana širom Evrope.
Neke su počele veoma malim koracima i izrasle u ozbiljne energetske aktere. Hyperion u Atini je energetska zadruga, osnovana 2019. godine kao jedna od prvih grčkih solarnih energetskih zajednica. Posle odbijenog prvog projekta i godina probijanja kroz birokratske i finansijske prepreke, danas upravlja solarnim parkom od 500 kWp koji služi 120 domaćinstava i devet energetski ugroženih porodica. Na Kritu je Minoan Energy Community, takođe zadruga, od 38 osnivača iz 2019. izrasla u najveću energetsku zajednicu u Grčkoj, sa oko 1.500 članova među kojima su domaćinstva, preduzeća, istraživačke institucije i 13 opština. (Priče Hyperiona i Minoan Energy Community)
Takvi primeri pokazuju da iza razvijene energetske zajednice uglavnom stoje godine okupljanja ljudi, prvih ulaganja, neuspeha, novih pokušaja i građenja poverenja.
Poslednjih meseci nešto je počelo da se pomera i kod nas. U junu 2026. predstavnici trinaest domaćinstava iz zaseoka Popovci u selu Beli Breg kod Vranja osnovali su, uz podršku Platforme za energetsku tranziciju iz Niša, Energetsku zadrugu Beli Breg Popovci. Mesecima pre formalnog osnivanja zajedno su razgovarali i planirali šta njihova zadruga treba da bude. Energetska priča tamo raste iz male ruralne sredine i postojećih komšijskih odnosa. I Beli Breg je deo istog programa deset pionirskih energetskih zajednica na Zapadnom Balkanu koji je podržao početak BEZ-a.
BEZ isto pitanje postavlja na sasvim drugoj skali: šta znači graditi energetsku zajednicu u Beogradu, milionskom gradu? Ovde se ljudi koji imaju pogodan krov, oni koji raspolažu sredstvima, oni koji već proizvode energiju i oni kojima bi pristup čistoj energiji najviše značio najčešće ni ne poznaju. Grad nudi ogroman broj mogućih krovova, članova, institucija i energetskih potreba, ali njihove veze tek treba napraviti. Zajednica se ovde mora izgraditi.
Kako BEZ počinje
Kada smo počeli da razvijamo prvi projekat BEZ-a, brzo smo došli do granica onoga što je danas moguće. Deljenje energije među članovima energetske zajednice još nema operativan okvir. Zajednički proizvodni kapacitet iz kojeg bi članovi na različitim adresama koristili energiju zato za sada nije realna početna opcija. Veći sistemi na krovovima stambenih zgrada, škola, preduzeća i javnih ustanova prolaze kroz složenije procedure, dok se novi samostalni solarni projekti suočavaju i sa ozbiljnim ograničenjima priključenja.
Najotvoreniji put trenutno vodi preko postojećeg sistema kupaca-proizvođača. Za domaćinstva sa solarnim elektranama snage do 10,8 kW taj sistem već funkcioniše kroz relativno jednostavnu proceduru: elektrana se postavlja na krov domaćinstva, domaćinstvo ostaje registrovani kupac-proizvođač, a proizvedenu energiju prvenstveno koristi za sopstvenu potrošnju. Tu smo pronašli prostor za prvi projekat BEZ-a.
Domaćinstvo ima odgovarajući krov i dovoljno veliku potrošnju da solarna elektrana ima smisla, ali mu je početno ulaganje prepreka. BEZ razvija model u kojem zajednica obezbeđuje sredstva i organizuje proces – od procene potreba domaćinstva i izbora odgovarajućeg solarnog sistema, preko rada sa izvođačima i ugovaranja, do praćenja projekta. Domaćinstvo od početka ima korist od proizvedene energije, dok se deo ostvarene vrednosti tokom približno pet do osam godina vraća zajednici. Princip je sličan ESCO modelu: početno ulaganje se postepeno otplaćuje iz ušteda koje sama elektrana ostvaruje. Kod community ESCO modela koji razvijamo u BEZ-u, vraćena sredstva ostaju na raspolaganju zajednici.
Za prvi ciklus odabrano je pet domaćinstava i pet solarnih elektrana. Finansiranje još nije obezbeđeno; mogućnost postoji kroz narednu fazu programa pionirskih energetskih zajednica, o kojoj odluka tek predstoji. BEZ početni model za sada ne zasniva na direktnim ulaganjima građana.
Ako obezbedimo sredstva i prvih pet elektrana bude postavljeno i priključeno, prvi ciklus će moći da se proveri u praksi: od ulaganja i energije proizvedene na pet beogradskih krovova do prvih sredstava koja se vraćaju zajednici. Javna sredstva kojima bi prvi ciklus bio pokrenut tako mogu da nastave da kruže kroz zajednicu i proizvode novu vrednost i nakon završetka projekta koji ih je obezbedio.
Kada jedno ulaganje pokrene sledeće
Sredstva koja se vraćaju iz prvih ulaganja ulaze najvećim delom u Obrtni fond. Iz njega može da se finansira sledeća elektrana, čiji povrat zatim pomaže narednoj. Od sredstava koja se vraćaju zajednici, pet odsto odlazi u Fond solidarnosti, iz kojeg će se podržavati domaćinstva kojima je ulaganje u sopstvenu proizvodnju energije teško dostupno.
Tako iz pojedinačnih ulaganja postepeno nastaje zajednički resurs, a sa svakim ciklusom ostaju i iskustvo, podaci i ljudi koji su čitav proces već prošli. To znanje ne želimo da zaključamo u BEZ-u. Ono što danas naučimo u Beogradu sutra treba da bude korisno ljudima koji pokušavaju nešto slično u Novom Sadu, Nišu, Skoplju, Sarajevu, Podgorici ili nekom mnogo manjem mestu u regionu. Svaka uspešna zajednica može da olakša nastanak sledeće.
Poverenje kao vrlo praktična stvar
Postaviti pet solarnih elektrana još ne znači izgraditi energetsku zajednicu. Tehnologija se može kupiti, ugovori napisati, procedure savladati. Poverenje nastaje kroz zajednički rad.
Ko odlučuje u koju elektranu zajednica sledeće ulaže? Da li član koji je uložio više novca dobija i veći uticaj? Kako članovi vide tokove novca i ugovore koje zajednica zaključuje? Kako u krug ulazi neko ko raspolaže sa malo sredstava? I kako BEZ jednog dana može da funkcioniše bez ljudi koji su ga osnovali?
Upravo tu se vidi da je energetska zajednica i infrastruktura poverenja. Kada građani učestvuju u odlučivanju o onome što zajednički grade, mogu da utiču na to kako će se ta infrastruktura dalje razvijati, a kroz zajedničke projekte stiču znanje i iskustvo za buduće energetske izazove. BEZ zato paralelno sa prvim energetskim poduhvatom razvija pravila članstva, odlučivanja, transparentnosti i upravljanja zajedničkim sredstvima. Demokratsko vlasništvo ovde dobija sasvim praktično značenje: finansijska snaga člana sama po sebi ne određuje njegovu snagu u odlučivanju.
Na krovu se vide paneli. Pravila po kojima ljudi njima zajedno upravljaju mnogo su manje vidljiva. Za dug život zajednice potrebni su i jedno i drugo.
Šta dolazi posle krovova domaćinstava
Community ESCO je način da u današnjim uslovima napravimo prvi projekat, steknemo iskustvo i proverimo kako zajednica funkcioniše kada izađe iz dokumenata i sastanaka i stigne na stvarne krovove. Ali mogućnosti energetske zajednice tu tek počinju da se otvaraju.
U belgijskom Gentu je projekat Buurzame Stroom razvijao upravo ovakav pristup na nivou čitavog naselja. Energetska zadruga EnerGent bila je jedan od aktera koji su povezivali građane i lokalne energetske resurse, dok su se lokalna proizvodnja, potrošnja i skladištenje posmatrali kao delovi istog sistema. Na projekat se nadovezao community Virtual Power Plant, u kojem su solarne elektrane i baterije u domaćinstvima digitalno povezane i zajednički upravljane, uz hibridne toplotne pumpe i potrošnju nekoliko preduzeća. Cilj je bio vrlo praktičan: povećati korišćenje lokalno proizvedene energije, ublažiti vršna opterećenja i pomoći u održavanju odgovarajućeg napona u lokalnoj mreži.
To postaje sve važnije kako na krovovima raste broj solarnih elektrana. Kada mnoge od njih istovremeno proizvode više nego što domaćinstva troše, višak odlazi u mrežu i može da stvara lokalna ograničenja. Ako se deo te energije sačuva u baterijama ili se potrošnja pomeri u vreme visoke proizvodnje, proizvodnja i potrošnja mogu se bolje uskladiti unutar naselja. Uloga energetske zajednice je da pojedinačne krovove, baterije i potrošače poveže u organizovanu celinu koja može zajednički da upravlja tim resursima. Lokalna proizvodnja, skladištenje i fleksibilna potrošnja tako mogu postati resurs i za bolje korišćenje distributivne mreže.
Za BEZ je to još budućnost, ali pokazuje zašto pet krovova domaćinstava nisu krajnji domet modela. Kada regulatorni okvir to omogući, zajednica bi mogla da povezuje proizvodnju i potrošnju svojih članova, razvija zajedničke proizvodne kapacitete, skladištenje energije i fleksibilnost. Ono što danas gradimo kroz prvi projekat – zajednicu, pravila upravljanja, iskustvo i zajednički resurs – čini osnovu za takav sledeći korak.
BEZ pasivnih potrošača
Osmišljavajući viziju BEZ-a, pojavila se i jedna igra sa njegovim imenom: BEZ pasivnih potrošača. Možda baš ona najkraće kaže šta pokušavamo. Građani mogu da proizvode, ulažu, odlučuju, dele znanje i postepeno preuzimaju deo odgovornosti za infrastrukturu od koje svi zavisimo.
Prvi projekat tek treba da prođe najvažniji test: obezbediti sredstva, postaviti i priključiti pet elektrana i dočekati trenutak kada prvi novac počne da se vraća u zajednicu. Ako se to dogodi, iza prvog ciklusa ostaće mnogo više od pet solarnih elektrana: sredstva za sledeći ciklus, Fond solidarnosti koji počinje da se puni, novo iskustvo i zajednica koja je dokazala da može nešto da napravi zajedno. Za milionski grad, pet krovova je mali početak. Ali ako pokažu da model radi, otvaraju veliku priču.
Pitanje sa kojim smo krenuli ostaje isto: ko će posedovati energetsku infrastrukturu budućnosti, ko će njome upravljati i ko će imati pravo da odlučuje kako se ona razvija?
Ovo je, na kraju, igra građana. Grad koji pokušavamo da gradimo je grad u kome energija pripada onima koji u njemu žive.